Crni Petar

Bio jednom, nekada davno, jedan nestašni dečak po imenu Petar. Nije slušao majku i oca, skoro nikada, i nije se lepo ponašao. Kada bi ga majka ispratila u školu on bi otišao da luta i druži se sa skitnicama i sličnim nevaljalcima. Ako bi kad i otišao u školu, ili bi sakupljao loše ocene ili bi već posle sat-dva bežao iz nje. Plezio se i rugao drugoj deci, gađao ljude praćkom skriven u krošnji drveta… pušio je lulu, kockao se i kartao, lagao… ko zna, možda je i krao.

sveti--nikola

Uzalud ga je otac grdio i krotio. Uzalud je majka plakala i molila ga da bude dobar. Nije hteo. Kao da je bivao još gori i goropadniji.

Prozvaše ga Crni Petar zbog nevaljalštine i neposlušnosti. Zvali su ga, naročito druga deca, još štokakvim smešnim i posprdnim imenima: Neslani Pera, Pera goropad, nevaljali Perica… ali on za to nije mario.

Perica, kako su ga kod kuće zvali, da je samo hteo, uopšte nije morao da bude takav. Bio je dete poštenih ali siromašnih roditelja koji, radeći i nadničeći po vasceli dan, nisu imali vremena da ga bolje vaspitavaju a on nije hteo da ih poštuje i da ceni njihov trud.

Bio je pametan i bistar ali ’zalud kad nije hteo da uči i lepo da se ponaša. Kažu da je jednom opsovao učitelja i da mu je pre toga izmakao stolicu… Da je kvaku na vratima školskog klozeta namazao slačicom (senfom) kako bi onaj ko se uhvati za nju ulepio ruku i pomislio svašta…

Jednoga dana, dok je nesrećni Perica, do kasno u noć skitao ulicama jedne prljave i zloglasne gradske četvrti prepune čudaka i besnih pasa, u kojoj je iza svakog ćoška vrebalo neko zlo, pored kafana u kojima su ludovali pijani kockari, gusari i trgovci opijumom, robovima, čak i decom, neke dve žene, može biti i da su veštice ili čak same Sotone prerušene u lepe devojke, pozvaše lakovernog Pericu u jednu kuću gde, tobož, ima puno čokolade odakle mu se izgubio svaki trag.

* * *

U jednoj dalekoj zemlji na istoku, odavde daleko čak preko jednog velikog mora i sedam gora, po imenu Likija živeo je jedan mudri i plemeniti starac, čudotvorac, po imenu Nikola.

U ta opaka prastara vremena u svetu su vladale svakojake bande, zli vladari i njihove žene, opake vladarice, veštice i đavoli ali i opake boleštine poput kuge… Ko je hteo da opstane u takvom zlu i čemeru morao je biti pažljiv, obazriv i pametan.

Starac, ili otac Nikola bio je uvaženi crkveni velikodostojnik čija se reč  uveliko poštovala ali ne uvek i svugde. Bilo je i onih nevernika i bezbožnika koji su mu baš u inat, sve radili kontra i naopako.

Jednom je tako, pripoveda se i dan danas, otac Nikola spasao tri devojčice koje prezaduženi otac htede prodati u belo roblje pod pritiskom nekakvih zelenaša i kamataša koji su ga namerno doveli u takvu situaciju.

Otac tih devojčica je nekada bio jako bogat, ali je izgubio carsku službu i posede koje je stekao u kojekavim državnim i privatnim poslovima.

Strahovao je da neće moći da vrati dugove i da, kada porastu, neće moći da uda ni jednu kćer jer neće odakle imati da im da miraz. Kako ni sam nije bio sasvim čestit i pravedan, odlučio je, uistinu teška srca, da još i zaradi na njima.

Devojčice su se nadale i Bogu se molile, da ih izbavi od toga zla i spasi ih.

Otac Nikola nekako doznade za tu odluku nesavesnog oca pa uze parče platna, umota u njega četrdeset zlatnika i, prišunjavši se noću potajno do kuće u kojoj su živele tri devojčice, ubaci zamotuljak kroz prozor.

Otac tri devojčice začudio se, kad je ujutro našao onoliki novac. Videvši kako je svota dovoljna da, kada poraste, časno uda jednu ćerku, odluči da sačuva najstariju. Međutim, sreća se ovim činom nije vratila u ovu unesrećenu, osiromašenu porodicu i njihov dom. Sve tri devojčice su i dalje bile tužne i zabrinute. I dalje su se bez prestanka svakoga dana revnosno molile u crkvi i nadale se izbavljenju.

I kao po nekom dobru, isto čudo dogodi se i po drugi put. Otac Nikola je učinio isto čim je obezbedio još 40 zlatnika. Ponovo se, jedne noći, prišunjao i kroz odškrinut prozor u prizemlju kuće u kojoj je živeo otac sa devojčicama, ubacio svežanj sa zlatnicima.

Otac spremi miraz i za drugu ćerku i stade se nadati da će se ovo čudo dogoditi i po treći put. Bio je znatiželjan pa je tajanstvenog dobrotvora svake noći čekao u zasedi ali, pošto otac Nikola nekako ipak doznade za zamku, doskoči znatiželjnom ocu pa treći put, zamotuljak sa četrdeset zlatnika ubaci s krova, kroz dimnjak a oni upadoše u čarape koje su devojčice noću ostavile na ognjištu da se suše.

Kada ču svu tu buku, otac skoči, potrča oko kuće i pod pretnjom kuburom i pucnjevima, sustiže i savlada neznanog dobročinitelja. Kada je u njemu prepoznao lik oca Nikole stade se kajati, izvinjavati, zahvaljivati i moliti za oprost. Uprkos zaklinjanju da o tome nikome i nikada ne govori, srećni otac, nemogavši da sakrije radost, po celom gradu razglasi radosnu vest da se otarasio dužničkog ropstva i da je spremio miraz za sve tri ćerke.

* * *

Priča se i da je otac Nikola svojevremeno spasao tri dečaka koje, niko ne zna zbog čega, htede da zakolje neki tamošnji mesar…  da je pomagao sirotinji, naročito siromašnoj i bolesnoj deci kad god je mogao a posebno uoči Božića darujući ih, ne bi li im, makar na jedan dan vratio osmeh na lice.

Jednoga jutra tako, našavši se na pijaci na kojoj su se prodavali robovi, otac Nikola molio je i bunio se protiv trgovine ljudima ali uzalud. Smejali su mu se i izrugivali, govorili mu da bi i njega ’apsili i prodali al’ tako matorog niko ne bi hteo da kupi ni da ga daju džaba… Jedan mu je podmetnuo štap pod noge ne bi li pao. Bezdušnici i nakaze su se glasno i zlokobno smejali ne mareći što nemaju zube, što su im masne brade prepune vaški i što su ružniji i gadniji nego kad su ozbiljni i što je sve zapravo žalosno a ne smešno.

Mučeni robovi stajali su ili klečali okovani teškim lancima i verigama zajedno sa stokom, začinima i drugom pijačnom robom. Nemoćan da u tom trenutku učini bilo šta, reši da se povuče i da skuje neki drugi plan. U tom času dobri starac spazi jednog crnpurastog i crnomanjastog dečaka svezanog za bure iz koga su trgovci pili rakiju, izgladnelog i izmorenog, iscepanog i bosog, sa suzama u očima kako gleda starca pravo u oči moleći ga za spas.

Starac stade moliti trgovce da puste makar decu ali oni nehtedoše. Upita ih da mu prodaju barem onoga dečaka, a oni, da bi mu napakostili, odrediše mnogostruko veću cenu nego što su prvobitno hteli, koliko otac Nikola zasigurno nije mogao da plati ili bar nije kod sebe mogao imati toliko novca. Zamoli ih da mu ga sačuvaju, da ga ne prodaju bar dok se ne vrati sa novcem za otkup. Obećaše mu ali samo do podneva inače će ga ubiti njemu u inat. Dobri starac otide da moli za novac po čaršiji, ali pošto ga pošten svet nije imao uze crkveni novac i vrati se da kupi onog tužnog dečaka. Za to vreme, trgovci su ga plašili mačevima, užarenim gvožđima, tukli ga mokrim konopcem…

***

Ne znavši šta bi pre sa dečakom, starac ga odvede u nekakvu pećinu gde ga napoji i nahrani i čudom mu zaceli rane od batina. Upitavši dečaka čiji je i kako mu je ime, mali odgovori. Petar. Crni Petar, tako me zovu.

Shvatate, bio je to onaj Crni Petar s početka ove priče.

Ali pošto neznade odakle je, gde i kojim putem doveden ovamo, niti na koju stranu bi mu mogao biti dom, Crni Petar odluči da u znak zahvalnosti zauvek ostane uz oca Nikolu. Da mu se nađe kad god je potrebno i u starosti kad ostari i iznemogne.

Žalio je i kajao se zbog nedela i nestašluka koje je nekad činio, što nije slušao majku i oca koji sad tuguju za njim i nadaju se čudu da će ga ipak pronaći i od nekud ugledati.

Po njegovoj varoši se pričalo da su ga oteli neki Rusi, da je otišao parobrodom uz Dunav, da skita i vara negde po Pešti i Beču. Jedna belosvetska protuva se klela da ga je videla čak negde u okolini Praga… Otac ga je tražio i molio po svetu za bilo kakvu vest o njemu a majka ga je čekala usamljena i tužna sedeći na kućnome pragu…

Kada su u zemlji Likiji uspostavili kakav-takav red, otac Nikola i Crni Petar se zaputiše dalje na zapad da propovedaju veru i poštenje, da od prevaranata načine poštene, od skitnica smerne ljude… Prošli su tako mnoge zemlje i varoši, preko zemlje Trakije, Bugarske i Srbije gde ih deca od milošte prozvaše Božić Batama, preko Ugarske i Austrije i drugih germanskih zemalja sve do daleke zemlje Olandije obraslom u cveće po kojoj, vele, ljudi hodaju u čudnim drvenim cipelama…

Prošavši na tom putu mnoge varoši i gradove poput carskoga grada Carigrada, Sofije i Beloga grada, Pešte i Beča najzad stigoše u daleko, veliki kraljevski grad po čudnom imenu Amsterdam odakle se priča o njima pročula po celom svetu.

Na tom putu po slučaju pronađoše i Petrovu varoš i kuću, oca i majku skapale i ostarele od tuge i jada.

Stari roditelji, kada ga videše ispred kuće posle toliko godina, skoro poleteše od sreće. Ugostiše tako svog sina i oca Nikolu, slušajući danima kakva je sve divna i dobra dela njihov sin činio. Ostaše oni tu gde su, ipak, negde, srećni što im se Pera vratio na pravi put dajući mu blagoslov da krene sa ocem Nikolom dalje u svet.

Starac Nikola, pošto je bio čudotvorac, živeo je ko zna koliko stotina ili hiljada godina i pre toga. Takvog je načinio i Crnog Petra, besmrtnog. Priča se da su otišli još dalje i da danas žive negde daleko na severu, u zemlji Finskoj i Laponiji, kod nekakve polarne granice obasjane tajanstvenom polarnom svetlošću, možda čak i na samome severnome polu i da svake godine iznova kreću u svoju misiju da dobroj a pre svega sirotoj deci celog sveta daju poklone za vreme zimskih praznika, Svetog Nikole i Božića ili oko Nove Godine. Kako gde stignu.

 

Nevaljala deca, kao što je Crni Petar nekada bio, neće dobiti ništa do komad uglja da se njime nagarave.

Crni Petar, eh što ti je sudbina, i danas je sav crn, ali stvarno. Posao mu je da spušta poklone deci kroz dimnjake, po nekad mora da ih otpušava ili se i sam kroz njih provlači pa je zato sav garav i čađav a deca misle da ga zbog toga zovu Crni Petar. Neki misle da je on vilenjak i patuljak  što prati deda Mraza a ne znaju da je to otac Nikola ili onaj Božić Bata koga u Holandiji zovu Sinterklas. u Rusiji Djed Moroz, u Finskoj Joulupukki i tako u skoro svakoj zemlji drugačije. Negde je, u zemlji Poljskoj na primer, i dan danas ostao, kako oni kažu, Svjati Nikolaj.

Naš Crni Petar je kojekuda po svetu i znan i neznan a čuven je i pod imenima Zwarte Piet ili Père Fouettard. Neki pričaju da ih ima više a ne samo jedan, čak da ih je i stotine i hiljade, Crnih Petrova, vilenjaka, patuljaka… Ko bi znao, tek priča kazuje da je ovako bilo.

Napisao: Miroslav Bronzić

patern

O Priči

Lik Crnog Petra je kreiran po ugledu na više ličnosti. Ime i određene činjenice preuzete su iz legende o Crnom Petru, otetom dečaku iz Etiopije koji je prodat u roblje a, prema legendi, spasao ga je upravo Sveti Nikola. Prema drugoj veziji, isti dečak nije bio crnac iz Afrike i zvao se Bazilije (Vasilije).

Osim na legendu o Crnom Petru, lik glavnog junaka ove priče baziran je i na liku Pinokia iz čuvene bajke Karla Klodija.

Glavni junak, velikim delom, igra i ulogu nevaljalog Perice iz savremenih pošalica (viceva) kako bi se priča što više približila vremenu današnjice a istovremeno, svojom suštinom, smeštena je o daleku prošlost.

Sukob tj. neusaglašenost vremenskih dimenzija je primetna u različitim delovima priče.

Cilj priče je da „pomiri“ različite teorije i legende i objasni nedoumice o likovima kao što su Deda Mraz, Božić Bata, Sveti Nikola i drugi (Koledo, Mikulaš, Sinterklas, Djed Božiček…) ali i njihove pomoćnike koji su uglavnom znani kao patuljci, vilenjaci, Snjeguročka, Virvirko, Crni Petar…

Priča takođe navodi tj. upozorava na svakojake opasnosti koje karakterišu i moderno društvo, čak i kao društveno prihvatljive i donekle poželjne poput uživanja u duvanu, zaduživanja kod banaka (prezaduživanja), a naročito upozorava na trgovinu ljudima tj. belim robljem, decom (tri devojčice) i organima (mesar koji je zaklao tri dečaka). Prostituciju (dve veštice prerušene u lepe devojke koje mame Pericu čokoladom) i bolesti poput AIDS-a (kuga) i sl.

Ovom pričom autor nastoji da, koliko je u njegovoj moći, ispravi iskrivljenu sliku o dobrom starcu, kod nas ponajviše poznatom kao Deda Mraz, koji je simbol zimskih praznika i dečje radosti a koju je kreiralo (iskrivilo) zapadno potrošačko društvo transformišući lik i delo Svetog Nikole u globalnu verziju Santa Claus-a ili Deda Mraza te umesto darivanja (pomaganja) siromašnih i nemoćnih što je bio smisao misije Svetog Nikole, komercijalizuje i pretvori u potrošački praznik kojem je cilj kupovanje i nagrađivanje dece – „kupovanje“ i uslovljavanje njihove dobrote.